портал за стратегиски анализи
барај:
  • ФАЗАН - портал за стратегиски анализи - FAZAN
  • ФАЗАН - портал за стратегиски анализи - FAZAN
  • ФАЗАН - портал за стратегиски анализи - FAZAN
  • ФАЗАН - портал за стратегиски анализи - FAZAN
  • ФАЗАН - портал за стратегиски анализи - FAZAN
Болни опроштај Европе
септември 2012
Оливер Марк
Хартвич
Европска тренутна криза могла би представљати почетак убитачног пада европског модела. Континент који је створио модеран свет на прагу је да сам себе опозове. У неадекватној структури Европске уније, Европа није у стању да се избори са три најтежа изазова: стањем јавних финансија, старењем популације, интеграцијом миграната других културних порекла.




Европа је континент у кризи. Финансијски проблем привреда многих европских земаља постао је видљив и за остатак света када је Грчка тек замало избегла банкрот у мају 2010. године. Од тада све више непријатних података који се тичу стања јавних финансија у Европи испливава, стављајући под притисак европску валуту – евро.

Са тежиштем на финансијама, лако је превидети чињеницу да велики број проблема у Европи тренутно није чисто финансијски. Он је резултат неких основних конструкцијскигх грешака европског пројекта.

Европска интеграција представља одговор на катастрофе два светска рата. Везујући европске народ ближе и интегришући их у рам Европске уније, постојала је нада да ће некадашња ривалства бити превазиђена, а да ће бити створен трајни мир и просперитет. Међутим, упркос овим напорима, Европа је остала континент који чине земље толико различите да је немогуће успешно их довести у хармонију под заставом Европске уније.  Све у свему, њихова различитост и недостатак простог европског идентитета чини немогућим да се питања Европе организују у оквиру модела националне државе. Европској унији недостаје основни конститутивни елемент националне државе, односно народа. У неадекватној структури Европске уније, Европа није у стању да се избори са три најтежа изазова: стањем јавних финансија, старењем популације, интеграцијом миграната других културних порекла.

Финансијски проблеми нису ограничени само на Грчку, и друге земље на ивици Еврозоне. Чак и наводно стабилне земље попут Велике Британије и Немачке, које су  дуго функционисале изван својих могућности, акумулирале су огромне дугове током тог процеса. Део европских проблема са дуговима лежи и у пензијској одговорности. Једном када рачунање почне, величина европског дуга је застрашујућа и превазилази неколико пута годишњи друштвени производ.

Проблеми су допуњени чињеницом да Европа убрзано стари. Већ деценијама пад стопе наталитета је норма. У комбинацији са продужењем животног века, европско друштво седи, док се број радно способног становништва смањује. То значи да ће однос зависности бити погоршан, док се способност Европе да се носи са проблемом свог дуга већ озбиљно смањила. Теоретски, миграција би могла побољшати неке од ефеката европске измењене демографије. Ипак, интегрисање миграната у главне друштвене токове се углавном не показује успешним. Сваки појединачни проблем – дуг, демографија, дезинтеграција – сам по себи био би довољан да изазове озбиљне невоље за Европу. Сви заједно могу учинити опоравак Европе из садашње слабости готово немогућим.

Европска тренутна криза могла би представљати почетак убитачног пада европског модела. Континент који је створио модеран свет на прагу је да сам себе опозове.

Беспомоћни посматрач: Једна од стратешких последица светске економске кризе је промена равнотеже економске моћи у корист Азије. Док је привреда са обе стране Атлантика посрнула, азијско-пацифички регион наставио је са снажним растом.

Много је писано о томе шта би ово могло представљати за Сједињене Државе. Као што је економски историчар Ниал Фергусон често понављао, америчка комбинација војног распростирања и хроничног фискалног дефицита могла би, свакако, допринети крају америчке доминације у међународним питањима. Вероватно је утицај светске економске кризе на Европу био још болнији. Криза последњих неколико година немилосрдно је открила крхке темеље европског социјалног и економског модела. Европа пати од више криза у исто време. Ове кризе имају структуралне и правне корене, с обзиром на то да Европа није (а вероватно никад ни неће бити) права држава са правим институцијама, нарочито по питањима фискалне одговорности. Европа, такође, поштујући идеолошки романтизам, тежи да се усредсреди на оно што жели, а не на оно што је могуће. Ово је довело до неодрживе државе благостања и ставова о благостању, и погрешног валутног пројекта на континенту. Коначно, Европа иде у демографску кризу, погоршану неуспелим миграцијама и политиком интеграције.

У нормално време, сви ови проблеми били би више него довољни. Међутим, светска економска криза је учинила ове проблеме не само видљивијим, већ је и демонстрирала колико заправо мало потенцијала постоји унутар Европе за борбу са овим, све већим, изазовима.

Све европске земље су увођене у велике буџетске дефиците у покушајима да се боре са резултатима привредног суноврата. Остаје нејасно на који начин ће успети да опораве јавне финансије када прође криза.

Психолошки удар на Европу не треба потцењивати. Европа, доминантна глобална сила деветнаестог и дела двадесетог века, јавно је сведена на групу економски лењивих, презадужених и све престарелијих нација. У међународним односима остатак света све мање интересује шта Европа чини или жели. Уколико је и било неких сумњи у вези са овим, климатски самит у Копенхагену је то јасно показао, када су Кина, Индија и УН окренуле леђа исходу, остављајући Европу као беспомоћног посматрача са стране. Како је дошло до тога? Како су Европска унија и њене земље чланице заостале за другим светским регионима? Шта није у реду са старим континентом, када је погођен, тако снажно, светском економском кризом? Која је поука коју друге земље, нарочито Аустралија, могу да извуку из ове европске неприлике? То су питања на која ћемо покушати да одговоримо у овом есеју.

Програмирана европска економска криза: Европа се батргала на  многе начине  у протеклих неколико деценија. Европски пад није био неизбежан. У самој сржи су  политичке одлуке, па самим тим европски политичари морају да прихвате велики део одговорности за настанак тренутне кризе. Европски лидери су ослабили своје земље кроз неодговорну фискалну политику, погрешне програме миграције, и шокантне неуспехе код реаговања на демографске изазове. Политичке грешке у Европи су толико озбиљне да је само питање времена када ће се континент  урушити. Грчка криза је можда само катализатор за остатак света да схвати озбиљност европских проблема. Грчка, међутим, никако није јединствен случај.Најлакше би било одбацити грчку кризу као буџетску кризу у малој земљи. Чињеница је да је скорашња економска историја Грчке у ствари целокупна европска трагедија у малом. Грчка је само наговештај већих трагедија које долазе. Нешто као канаринац у руднику угља.

Да бисмо разумели како је Европа дошла у садашњу кризу, потребно је мало пропутовати кроз историју.

Пад Славне Европе: На почетку двадесетог века, Европа је владала остатком света. У погледу економске и војне моћи, она  је била без премца. Предњачила је у развоју на пољу науке, књижевности и уметности. Време које претходи Првом светском рату је златно време Европе. Два светска рата су потпуно уништила ову славу. Уосталом, постоје добри разлози да се два светска рата посматрају као један, због тога што је тешко разумети Други светски рат без разумевања онога што је остало после Првог светског рата. Цео континент је морао да се носи са траумом реалности нове војне технологије, која је могла бомбардовањем да пошаље европске градове у камено доба. Рат на тлу Европе није, наравно, ништа ново. Европска историја у неколико претходних векова, у ствари у протекла два миленијума,  састављена је од низа војних сукоба. Али обим разарања изазваног великим ратом од 1914. до 1945, поремећаји на пољу трговине и размене, као и идеолошки сукоби, били су на потпуно различитој скали од претходних сукоба. У послератној ери долази до појаве покрета европских интелектуалаца и политичара, предвођених Жан Монеом и Робертом Шуманом, како би се такав унутаревропски сукоб спречио и учинио немогућим у будућности. Никада више не би требало да  европске нације стоје једна наспрам друге у сукобу. Стајаће уједињене. Заједно ће изградити нову мирољубиву и просперитетну Европу.

Сасвим сигурно, овакве романтичне визије Европе нису биле једини тренд. Подједнако важне су биле жеље, нарочито од стране Француза, да постигну већи степен контроле над својим опасним суседом и ривалом, Немачком. Који је бољи начин да се то постигне, него да се Француска уједини са Немачком у Унији угља и челика; на тај начин лакше пратити шта Немци раде у овим стратешким важним индустријама.

Још један разлог за западноевропски нагон за што већим интеграцијама била је и претња Совјетског Савеза. Заједнички непријатељ комунизам, предвођен Совјетима, помогао је западноевропским земљама да оставе ривалства иза себе и формирају блок у борби против руске агресије.

Ова три разлога − европски романтизам, међусобна сумњичавост и заједнички отпор према Совјетском Савезу − постали су темељ европског пројекта. Данас, наравно, у реторичким говорима европских лидера изгледа као да су били вођени високим идеализмом. Оно што је започето у непосредном послератном периоду јесте пројекат повезивања западноевропских нација. Почело је Римским споразумом 1957, у коме је шест нација основало Европску економску заједницу; као што је познато, то су биле Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгија и Луксембург.

У наредним деценијама, многе земље су се прикључиле. Данска, Ирска и Велика Британија 1973, Грчка 1981, Португалија и Шпанија 1986,  Аустрија, Финска и Шведска 1995. А онда, у једном великом повећању 2004. године, Чешка Република, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка и Словенија. Најзад, три године касније, Бугарска и Румунија.

Шарена Европска унија: Данас Европска унија има двадесет седам држава чланица, од сићушних државица Луксембурга и Малте, до индустријских тешкаша попут Немачке и Италије, од бивших комунистичких привреда Источне Европе, до самозване постмодерне сервисне економије Уједињеног Краљевства.

Ту су земље које су претежно протестантске, попут Шведске, и католичке земље, као што је Пољска, као и оне претежно атеистичке, као што је Чешка Република. Земље са добром фискалном дисциплином (Данска) и земље са огромним дуговањима (Грчка). Другим речима, садашња ЕУ са двадесет седам чланица мешавина је екстремно различитих земаља, под једним барјаком. Наравно, кишобран ЕУ чланства није значио искорењивање свих тих различитих националних идентитета.

Најмање од свега, Европски пројекат и елита која га  промовише нису успеле да формирају „европски народ“ из великог броја различитих националности. Не постоји европски идентитет који би могао да замени националне идентитете; чак и најревноснији еврофили, попут британског заменика премијера, то признају. Али без народа, питање је да ли икада може постојати права демократија. То није мала ствар. Заправо, иде до сржи европских проблема. Историјске европске институције створене током година имају смисла само унутар националне државе. Али држави, прво и основно, треба народ. У јавном међународном праву то је један од три конститутивна елемента државе: територија, народ и суверенитет (дефинисан као способност вођења сопствених послова, како унутрашњих тако и спољних).

ЕУ је конституисана уговорима каојима недостају неки од ових елемената. Додуше, постоји територија, али не и јединствен европски народ, већ имамо више  различитих европских народа. А различите националне владе са унутрашњим органима управљања и правним системима свакако указују да и европски суверенитет такође недостаје, бар један његов део.

Без постојања европског народа, структури европске државе недостаје нога. Државе имају  владе, парламенте, правосуђе, државу благостања, новац, националне медије. Али у својој различитости, Европа једноставно није место где бих се такве структуре могле развити.

Европски политичари су игнорисали ова ограничења у корист приоритетног европског пројекта. Затварали су очи пред чињеницом да је њихов грандиозни пројекат уједињене Европе увек био само фантазија са нереалним изгледима за остварење.

Уместо тога наметнули су га континенту. Формирају институције које скупа треба да доведу до формирања државе. Креирају европску владу у форми Европске комисије.

Реалност овакве европске владе јесте да је она именована од стране других влада, односно влада држава чланица. Ова пракса нема никакве везе са принципом либералне демократије, према коме владе треба да буду контролисане од стране парламента. Европљани су, наравно, формирали Европски парламент, али са ограниченим правима и одговорностима. На пример, Европски парламент не може уклонити Европску комисију када сви закони и прописи буду донети.

Постоји још једна велика разлика између Европског парламента и уобичајног парламента. Уобичајни парламент је предмет критике медија; Европски парламент није. О његовим поступцима се ретко извештава у европским медијима.

Зашто  је тако? Због тога што холандске новине извештавају о холандским пословима у Холандији, француске новине о француским  пословима у Француској, а немачке новине о немачким пословима у Немачкој. Али европски послови? И на ком језику? То се једноставно не дешава, и не постоје назнаке  о креирању европског јавног мишљења. Национални интереси остају снажни. Чак се може тврдити да постају све снажнији, како препород националистичких и сепаратистичких странака у Белгији, Великој Британији или Шпанији то показује. Уместо кретања ка европском јавном мишљењу, клатно се, у суштини, креће у супротном правцу. Такође, не постоји европско медијско тржиште. Европски политичари су покушали ствaрањем Euronews-а да направе пандан CNN-у, али без много успеха. Такође су лансирали телевизијски канал Арте као заједничку француско-немачку иницијативу (ретко ко то гледа). Креирали су 3 сат за емитовање у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Али ови покушаји завршавају неславно у креирању европског јавног мишљења.

У европским пословима образац је увек исти. Немамо европски народ, хајде да покушамо да га створимо. Немамо европске медије, хајде да покушамо да их направимо. Немамо европску демократију, хајде да направимо бар нешто што личи на парламент. Цео европски пројекат је постао огромни наврат-нанос пројекат, с циљем да се креира „европска држава“, комплетно занемарујући стварне потребе и жеље народа, вођен од стране собом-опседнуте политичке елите.

По истом обрасцу, ове елите су такође донеле одлуку да је Европи потребна само једна валута – нова, конкурентна долару. Наравно, ово се никад не може остварити. Европи никада није била потребна само једна једина валута. Било је сасвим у реду када је у Немачкој постојала немачка марка, франак у Француској, италијанска лира, или холандски гулдени, гледиште је које је недавно изнео холандски писац Леон де Винтер у есеју написаном за немачки Der Spiegel. Ипак, то није било довољно добро за европске елите.



Извадокот е превземен од:

http://www.geopolitika.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=411:bolni-oprostaj-evrope&catid=18:2010-04-09-08-12-18&Itemid=122
Коментари
Нема коментари.
 
Архива